С Нушићем у шетњи кроз време
Будим се и гледам једно познато лице. Да ли сам га раније сусрео, или
видео, не могу тачно да одредим. Међутим моја мисао се разбистрила и одједном
рекох себи: ''Да то је Нушић, да баш он, Бранислав Нушић.“
Погледи су нам се сусрели и одлучио сам да се прошетамо. Како је лепо
корачати поред њега. Осетио сам се некако узвишено и важно и ако ми је само једанаест година. Причао
ми је због чега је настала ,,Госпођа министарка,, и незаборавно ,,Сумњиво лице.
“ На свако моје питање имао је искрен одговор. Откро ми је да описивати друштвo и
појединца у времену у којем живиш и ствараш је велика част. Међутим,
награду добијеш тек много касније. Мучио саам се, али
сам на крају успео да то схватим.
Руком је прешао
преко чела, подигао мало наочаре и помиловао ме по коси. То
је био знак да седнемо на ташмајданску клупу. Поред нас су пролазила разна
лица, можда сумњивија лица него икад. Пошто и сада живимо у добу министара, можда
су поред нас прошле неке важне министарке. Било како било, Нушић ми је рекао да
узмем оловку и записујем и описујем догаћаје и ликове времнена у коме живим.
У
шетњи са Нушићем, током нашег разговора схватио сам да писати не значи само
маштати и замишљати, већ писати о животу и догађајима реално. На тај начин
можеш постати велики.
Нема коментара:
Постави коментар